Представе

Монодрама “Окамењени” доноси снажну и емотивну причу о жртви, херојству и вјечном сјећању на српске јунаке који су своје животе положили за отаџбину.
У средишту приче је Аранђел Матић, каменорезац из Поморавља, који уклесава имена страдалих јунака у камен, настојећи да их сачува од заборава. Кроз његово казивање оживљавају судбине људи чија су храброст, вјера и љубав према отаџбини оставили неизбрисив траг у историји и колективном памћењу народа.
Прожета историјом, традицијом и духовношћу, ова монодрама подсјећа на значај чувања сјећања на оне који су своје животе уградили у темеље слободе, истовремено отварајући питања жртве, идентитета и вјечности.

Радња прати причу о двије пријатељице које су нераздвојне дуги низ година. Текст у основици третира тему пријатељства. Свакодневница и преживљавање уз стереотипне, наметнуте форме особама треће доби. Жеља за искораком, неприхватањем стандардизованих образаца јунакиње ове приче одводи на ново и непознато путовање. Одбијањем конвеционалности долазе до искустава које их мијењају и живот чине узбудљивијим. Упуштају се у авантуре које им омогућавају изненађења. Откривају живот за какав су мислили да је иза њих.

У склопу манифестације “Љето у Источном Новом Сарајеву”, 10. августа у Парку Сунца одиграће се дјечија еколошка представа “Чувари планете”.

Еколошка представа за дјецу “Чувари планете” ауторице Леле Стојановић води нас у шумски свијет у којем патуљак Еки сваки дан вриједно ради на очувању здраве и чисте планете, а затим подноси извјештај вјештици Грин која свијетом патролира да људи планети не праве штету. Када се дјечак Ивица из трећег три изгуби у шуми не преостаје му ништа друго него научити ову лекцију.

“Отац“ Флоријана Зелера је драма о губитку – идентитета, времена и стварности. Кроз причу о Андреу, човјеку који полако тоне у деменцију, желим да приближим публици унутрашњи свијет у којем се границе између реалног и имагинарног бришу. Сцена постаје простор сјећања, страха и илузија, у којем сви заједно са главним јунаком пролазимо кроз дезоријентацију и нестабилност. Ова интимна породична драма постаје универзална прича о људској крхкости и љубави.
У средишту представе је однос оца и кћерке – Андреа и Ане. Њихова љубав и блискост преплићу се са неспоразумима, болом и осјећајем немоћи. Ана, иако вођена љубављу и одговорношћу, носи огроман терет бриге, кривице и исцрпљености. Кроз њу видимо како болест једног члана породице постаје искушење за све, разарајући односе и снагу, али и откривајући дубине људске повезаности.
Тема деменције данас је више него актуелна – то је не само медицински и друштвени, већ и дубоко лични изазов који дотиче све нас, било кроз искуства у сопственој породици, било кроз шире разумијевање старости и немоћи. Управо зато ова представа има потенцијал да покрене разговор и емпатију.
Редитељка: Наташа Поплавска

“Човек узима онолико слободе колики му је капацитет плућа. Нико вам неће рећи: Будите мало слободнији. То морате сами да ризикујете и да платите цену на коју сте спремни.“
Ријеч писца:
“Драма “Уна“ заснована је на мотивима истоименог култног романа Моме Капора, али и новим значењима и конотацијама које намеће време у којем живимо. Ова посвета забрањеној љубави имала је и своју филмску верзију са Радетом Шербеџијом и Соњом Савић у режији Милоша Радивојевића. Позоришно читање морало је да се измакне из филмског па и литерарног предлошка и потражи нове исходе у “фаталној привлачности“ времешног харизматичног професора Мишела Бабића и самосвојне и еруптивне студенткиње Уне.Трудили смо се да направимо снажну љубавну причу у овом времену, у којој се преплићу еротика, емоција, политика, догме, генерацијски ломови и  резигнантна побуна усамљеног јунака. Ово није прича о томе како љубав побеђује, ово је прича како се љубав догоди, промени све што познајемо, а онда угасне остављајући ипак неки светли траг иза себе. Сећање, ако ништа друго. Комад са посветом Капору, Арсену Дедићу, племенитим временима и осећањима који губе битку са временом које „се толико прозлило да му не вриједи фабулирати“, како би рекао Владан Десница.  Упркос томе, ми причамо љубавну причу, уверени да ће бити оних који желе да је виде и чују и додају својим животима неке валере сете, носталгије, па макар то било „непристојно у овом теренутку“ / “Не дај се Инес“. Арсен Дедић/”

Стеван Копривица