Фестивал

„Вечера будала“ је лепршава и разиграна комедија која прије свега има за циљ да насмије и забави публику. Живописни ликови и околности у којима се они налазе стварају комичне ситуације и вртлоге неочекиваних догађања који се убрзано нижу једни за другим. И баш кад помислимо да се ситуација разријешила, настаје нова комедија забуне и још већи урнебес. Ликови у представи играју игру која је од судбоносне важности за њих и сваки од ликова у тој игри жели изаћи као побједник. Овај позоришни комад третира проблеме, жеље и стремљења савременог човјека и из тог аспекта је изузетно актуелан у данашњем времену. Сигурно је да ће многи који буду гледали ову представу у ликовима моћи препознати комшије, рођаке, радне колеге, а и сами себе. Поред комичног у представи постоје драмски моменти гд‌је она престаје бити лагана разбибрига, те постаје сложен драмски комад који се бави предрасудама и хипокризијом савременог друштва. У том контексту ова представа гледаоце ставља пред дилему: да ли у животу боље пролазе паметни или будале? Одговор на ову дилему сазнат ће они који погледају нашу представу.

„Чучук Стана“ није само српска хероина из времена устанка против Турака, већ и жена која је својим ставовима и, што је најважније, поступцима афирмисала начела која данас зовемо феминизмом.
Представа је учествовала на фестивалима у Грчкој, Сјеверној Македонији, Београду, Димитровграду. На фестивалу 21. “Actor Of Europe” 2023. у Ресен/Преспа, глумица Наташа Петровић добила је награду “Преспански Дионис”.

Никшићко позориште, у духу своје богате традиције, наставља да афирмише домаће писце и теме блиске нашој публици. Управо зато изабран је текст Душана Ковачевића „Кумови“, који се премијерно поставља у Црној Гори. Радња је утемељена у свакодневици савременог човјека Балкана — свијета у којем се људски живот непрестано судара са оним што називамо „псећим животом“. Кроз маргинализацију, системске притиске и заблуде модерног доба, представља се прича у којој се људи, духом и тијелом, симболично претварају у псе — псе луталице — као јединствен начин да сачувају аутентичну личност и људскост.
Ковачевићев стил спаја трагично и комично тако да једно без другог не може постојати. Гледалац остаје да једним оком плаче, а другим се смије, схватајући да је управо он јунак приче.

Mонодрама „Одбројавање“ је скуп колумни из пера Тене Штивичић насталих у периоду од протеклих пет година и тичу се еманципације и тражења идентитета жене у свијету који је устројен по правилима јачег пола. Равноправност се тражи у  изумрлим вриједностима прошлих времена, а модерна жена сакупља фрагменте традиције и брижно их спаја хумором и сатиром. Водич кроз својеврсно предавање и ретроспективу је Маја Шаренац, глумица градског позоришта из Подгорице,  на њој својствен начин и наизглед феминистичке ставове, донијела пред ноге гледалишта. 

“У браку – али не једно с другим”; то је кључна фраза комада “Годинама у исто време” Бернарда Слејда. Двоје људи, један пар у старијем добу, виђа се тридесетак пута, само за један викенд годишње, у септембру, “да би вршио прељубу”. Вјерни су једно другом, као што су вјерни и у својим браковима! На овом парадоксу саграђени су специфични односи са много интимних детаља који овај пар спајају и супротстављених ставова који их свађају. Бурне ситуације, духовити обрти и драстичне промене обељежавају ову мелодраму, која ће својом емотивношћу освојити публику и дирнути њена срца.

Представа/монодрама „Ја се зовем Лидија Дедуш“ настала по истоименом дјелу ауторке Лидије Дедуш, бави се, позоришним средствима, егзистенцијалним питањима жене. Колико је и да ли је уопште лик лидија дедуш налик на ауторицу дјела Лидију Дедуш?! Колико се од човјековог
идентитета налази у његовом имену и презимену?! Да ли лик лидија дедуш представља изузетак или је типизиран примјерак савремене жене?! Савремени начин живота утјерује појединца у сајбер торове, креирајући сајбер душе које хоће све инстант (инстант знање/информације, инстант
храну, секс, инстант бога, пилуле, живот па и смрт). Представа, третирајући општа мјеста живљења савремене жене лидије дедуш, открива оно појединачно, јединствено што Лидију Дедуш раздваја од свих оних Лидија. Лидија о свом животу проговара транспарентно, а представа уочава разлику између транспарентности њеног живљења, истинитости истог, те изналази суптилност душе, читајући знакове ауторке, којим нас од општег у лику/писању доводи до појединачног у лику/писању. Није случајан избор да дјело „Ја се зовем Лидија Дедуш“ свој сценски приказ нађе у форми монодраме, гдје (једна) глумица Миљка Брђанин показује Лидијино живљење. Инсистирање на термину показује, указује одсуство било какве врсте моралисања, јер сви ми који постојимо данас и овдје, требамо разумјети једни друге и треба да чујемо и разумјемо прикривени крик душе Лидије Дедуш као прикривени крик душа свих нас.

„Довиђена у следећем рају“ је комедија о једној скромној породици која, кроз бурне историјске периоде — од окупације, преко ослобођења, до „вунених времена“ Информбироа — непрестано покушава да пронађе начин да опстане. Инспирисана мотивима Боре Ћосића, а по тексту и у режији Александра Саше Лукача, представа оживљава дух српске драматургије, гдје се хумор и апсурд сударају са стварношћу, а породични односи постају огледало друштвених промјена.
Кроз динамику ликова, њихове слабости, наде и свакодневне борбе, представа поставља питања идентитета, припадности и преживљавања у свијету који се непрестано мијења. Лукачева режија доноси савремено читање традиционалних тема, наглашавајући отпорност породице, моћ хумора и сталну људску потребу за смислом и блискошћу.